Најпознатији стихови и фразе Федерика Гарсије Лорке
Прва 3 према 90 гласова људи: Почиње плач / гитаре. · Не желим то да видим! · Ако умрем, / остави балкон отворен.. (Ажурирано 20. јул 2019..)
Лоркини стихови које пола света зна напамет, од Циганских балада до Куће Бернарде Албе, сваки са својом књигом или делом.
Аутоматски преведено (оригинал на Español). Погледајте оригинал
Топ 12
-
1
Почиње плач / гитаре.
„Гитара“, у Поема дел цанте јондо (1931).
-
2
Не желим то да видим!
„Проливена крв“, други део Ланта Игнасија Санчеза Мехијаса (1935).
-
3
Ако умрем, / остави балкон отворен.
„Растанак“, у Песмама (1927).
-
4
Требаће много времена да се роди, ако се роди, / Андалужанин тако бистар, тако богат авантуром.
Игнасио Санчез Мехиас (1935) затвара Лланто.
-
5
Цордова. / Далеко и сам.
„Песма коњаника“, у Песмама (1927).
-
6
Зелено, волим те зелено. / Ветар зелен. Зелене гране.
Почетак „Сомнамбулистичке романсе“, у Циганским баладама (1928).
-
7
У пет поподне.
Рефрен "Тхе фуцк анд тхе деатх", у Ллантоу од Игнасија Санчеза Мехијаса (1935).
-
8
Месец је дошао у ковачницу / са својом туберозном вревом.
„Романса месеца, месеца“, песма којом се отвара Романцеро циганка (1928).
-
9
Тишина, рекао сам! Тишина!
Бернардина наређења њеним ћеркама, у Кући Бернарде Албе (1936).
-
10
Зора Њујорка има / четири стуба муља.
„Аурора“, у Песнику у Њујорку (објављено 1940).
-
11
Најстрашније од свих осећања је осећај мртве наде.
Доња Росита девојка (1935).
-
12
Позориште је поезија која напушта књигу и постаје човек.
Из интервјуа из 1936. о његовој идеји о позоришту.
Како је поредано ово рангирање? Гласовима људи: сваки ▲ додаје поен, а сваки ▼ одузима један. Свако може да гласа и да дода оно што недостаје.
Да ли нешто недостаје?
Коментари (9)
Пријавите се да бисте коментарисали
«A las cinco de la tarde», se me pone la piel de gallina.
Faltan cosas de Bodas de sangre y de Yerma, no todo es poesía.
Lo de «Si muero, dejad el balcón abierto» es precioso.
Córdoba, lejana y sola... qué belleza.
En el instituto nos hicieron aprender el Romance sonámbulo de memoria, aún me acuerdo.
Bonita selección.
«Verde que te quiero verde», la sabe toda España.
Lorca es el poeta más grande de nuestra lengua, y lo mataron.
El Llanto por Ignacio Sánchez Mejías me pone los pelos de punta.